Lili Marlen

Pred kasarnom
Pred glavnim ulazom,
Stajao je jedan fenjer
I stoji još pred njom
Ako se ponovo budemo videli
Kod tog fenjera ćemo stati
Kao nekad, Lili Marlen.

Naše dve senke
Izgledale su kao jedna
Po tome je svako video
Koliko se volimo
I svi ljudi neka vide
Pod svetlom kako stojimo
Kao nekad, Lili Marlen.

A u to poviče stražar
I trubač zasvira povečerje
To može koštati tri dana
„Druže, odmah dolazim“
Kažemo jedno drugom „doviđenja“
A tako sam želeo da odem sa tobom
Sa tobom, Lili Marlen.

Fenjer zna tvoj korak
I tvoj lepi hod
Svaku noć on gori
A mene je već zaboravio
I ako mi se dogodi najgore
Ko će kod fenjera stajati
Sa tobom, Lili Marlen?

Iznad ovog tihog mesta
Duboko pod zemljom
Uznose me kao u snu
Tvoje ljupke usne
I kad se zatalasa magla u ovim kasnim satima
Stajaću kod tog fenjera
Kao nekad, Lili Marlen.

Hans Lajp, 1915.

Najpoznatija nemačka pesma svih vremena, „Lili Marlen" u izvođenju Lale Anderson emitovana je prvi put 18. avgusta 1941, preko talasa Radio Beograda. Iz glavnog grada Jugoslavije emitovana pesma bila je upućena pre svega nemačkim vojnicima u Severnoj Africi koji su se pod vođstvom „pustinjske lisice", generala Manfreda Romela, kretali ka El Alameinu. Medjutim, neočekivano Lili Marlen je postala himna vojnika na obe zaracene strane. Kako piše dnevnik „Frankfurter Rundšau", „najizvođenija nemačka pesma imala je za posledicu pre svega to što Nemačka i Nemci nisu bili vezivani isključivo za nacistički teror i ratne užase".
Originalan tekst, "Pesma mladog stražara", napisao je vojnik Hans Lajp (Hans Leip) u Prvom svetskom ratu. Stihovi su nastali pre Lajpovog polaska na Ruski front 1915. Ime devojke iz stiha, Lili Marleen, Hans je "stvorio" kombinujući ime svoje devojke Lili, i ime devojke svog prijatelja, mada je moguće da mu je to ime palo na pamet dok je bio na straži, posmatrajući mladu bolničarku Marleen koja mu je mahnula dok je nestajala u večernjoj izmaglici. Svoju pesmu objavio je u zbirci poezije 1937. Pesma je privukla pažnju Norberta Šulca (Norbert Schultze), koji je komponovao muziku."Lili Marleen" je od početka dočekana rezignirano. Gebelsu se nije dopadala, on nije želeo pesmu, želeo je marš. Ni čuvena Lale Andersen (Eulalia Bunnenberg) nije želela da je peva. Snimila je "Lili Marleen" uoči rata ali se pesma prodala samo 700 primeraka. Ubrzo je zabranjena zbog svog melanholičnog karaktera, ali ta zabrana kasnije, nije mogla sprečiti njenu popularnost.
Nakon okupacije Jugoslavije, uspostavljen je okupacioni „Soldatensender Belgrad“ („Vojnički radio Beograd“), koji je emitovao vesti i propagandu nemačkim trupama u Africi. Poručnik Karl Hanjc Rajntgen (Karl-Heinz Reintgen), upravitelj Radio Beograda imao je prijatelja u Afričkom korpusu koji je voleo tu pesmu. On je emitovao "Lili Marleen" po prvi put 18. avgusta 1941. General Armije Romel (General Feldmarschall Rommel) takođe je voleo pesmu i zatražio je od Radio Beograda da uključi pesmu u svoj redovni program, što je i učinjeno. "Lili Marleen" postaje zaštitni znak emisije i emitovana je svakodnevno u 9:55 časova s večeri, na samom kraju programa.
Nakon što je pesma otišla u etar, više se ništa nije moglo učiniti. Uskoro postaje popularna i među savezničkim vojnicima, što je izazvalo zabrinutost, pa se počelo raditi na engleskoj verziji. Britanski izdavač J.J. Filips (J.J.Philips) bio je zaprepašćen kada je čuo kako je grupa engleskih vojinka peva u originalu, na nemačkom. Nakon što ih je ukorio, jedan od njih mu je uzvratio: "Zašto je vi ne napišete na engleskom?".
Filips i tektopisac Tomi Konor (Tommie Connor) uskoro izdaju englesku verziju 1944. Pevala ju je En Šelton (Anne Shelton), kao i Vera Lin (Vera Lynn) preko BBC-a. Britanska 7. armija usvojila je pesmu. Pevana je u vojnim bolnicama i emitovana preko ogromnih propagandnih zvučnika uzduž frontovske linije, u oba pravca.
Marlen Ditrih (Marlene Dietrich) ju je javno izvodila - što je kasnije demantovala.Smatra se da je prevedena na 48 jezika, uključujući ruski i hebrejski. Priča se da je Tito uživao slušajući je. Lako je moguće da je Lili Marlen najpopularnija pesma svih vremena - verovatno zbog univerzalne ljubavne teme. Lale Anderson je na pitanje, može li objasniti toliki uspeh "Lili Marlen", odgovorila:
"Može li vetar objasniti, zašto postaje oluja?"
I pored ovako pompezne izjave, poznavaoci tvrde da je Lale Andersen čitavog života mrzela tu pesmu i pevala je na silu. Njena verzija "Lili Marleen" mozda utoliko zaostaje za izvođenjem Marlen Ditrih ili Mimi Tome. Ironično, "Lili Marleen" joj je spasila život nakon pokušaja bega u Švajcarsku, kada je bila uhapšena od strane Gestapoa.

Blogged with Flock

Bojno polje Srbija – priča o tri tvrdjave

Ratovi Osmanske i Habsburške monarhije tj. Turske i Austrije su se u 18. veku vodili na teritoriji današnje Srbije. Tri mira i tri velike tvrdjave su obelezile ovu epohu.

Najpre je 1699. Karlovačkim mirom granica izmedju dva carstva vraćena na Savu i Dunav. Turci u tom periodu grade i utvrdjuju Kalemegdansku tvrdjavu a Austrijanci Petrovaradinsku tvrdjavu.

Turci su, svesni strateškog značaja Beograda pristupili prvoj značajnijoj rekonstrukciji zastarele srednjovekovne kalemegdanske fortifikacije. Za upravnika radova postavljen je austrijski prebeg, venecijanski graditelj Andrea Kornaro. Novoizgradjena artiljerijska fortifikacija, ostvarena bez bastionih trasa koje su u to vreme drugde vec bile praktikovane, pokazala se kao nedovoljno efikasna u odbrani, posto su je 1717. godine Austrijanci sa Eugenom Savojskim osvojili i to uz relativno male zrtve.

Petrovaradinska tvrdjava

Habzburško carstvo je izgradnjom petrovaradinske tvrdjave želelo da spreci povratak Otomanske imperije u srednju Evropu. Da bi u tome uspelo obezbedilo je i novac i najbolje arhitekte. Po velicini i brojnim odbrambenim kulama, kapijama, zgradama i podzemnim vojnim galerijama, stvoreno je remek-delo u sistemu fortifikacije.

Petrovaradinska tvrdjava je danas po velicini druga tvrdava u Evropi, posle Verdena, i najbolje ocuvani fortifikacijski objekat tog tipa. Prostire se na 120 hektara a u njenoj izgradnji ucestvovalo je dnevno i po 40.000 ljudi.

Sastoji se iz pet tvrdava, Gornje, Donje, Hornverka, Brukšanca i Inzelšanca, koje su funkcionalno spojene u jednu celinu, pa je zovu i Gibraltar na Dunavu.

Radove na izgradnji Petrovaradina prekida izbijanje novog Austrijsko-turskog rata (1716-1718). U nastojanju da izmeni odluke Karlovačkog mira Turska je preduzela pohod na Austriju. Princ Eugen Savojski došao je u Futog 9. jula 1716. godine sa 42.000 pošaka i 23.000 konjanika. U Petrovaradinskoj tvrđavi se već nalazilo 8.000 vojnika. Tokom 26, 27 i 28 jula Veliki vezir Damad Ali-paš a je prešao Savu sa oko 150.000 vojnika. Između Petrovaradina i Karlovaca došlo je do sukoba sukoba dve vojske. Eugen Savojski je briljantnom taktikom uspeo da potpuno porazi Turke. Čak je i sam Veliki vezir izgubio život. Nakon bitke kod Petrovaradina Eugen je u narednoj godini osvojio Temišvar i Beograd čime su stečeni povoljni uslovi za sklapanje mira u Požarevcu 1718. godine kojim je Austrija dobila Banat i deo Srbije severno do Zapadne Morave.

Kalemegdanska tvrdjava

Pod austrijskom dominacijom Beograd je u prvoj polovini XVIII veka (1717-1739) doživeo velike promene. Planskom izgradnjom naselja, podizanjem raznih novih zdanja i doseljavanjem katoličkog stanovništva grad je izgubio orijentalne karakteristike i brzim tempom sticao izgled evropskog baroknog naselja. Najkrupnije promene dogodile su se sa njegovom fortifikacijom, posto su Austrijanci odlucili da sistematski pristupe resavanju pitanja odbrane Beograda. Po projektu Nikole Doksata de Moreza tada je izvrsena velika rekonstrukcija beogradskih utvrdjenja: u ovom graditeljskom poduhvatu koji je trajao punih 15 godina, grad je konacno dobio savremenu artiljerijsku tvrdjavu, oblikovanu uglavnom u skladu sa fortifikacionim principima francuskog graditelja i marsala Sebastiana Vobana. Zapocela je i izgradnja varoskih utvrdjenja, bastione trase na potezu od obale Save, linijom danasnjih Kosancicevog, Toplicinog i Obilicevog venca, preko Trga Republike i Dorcola do obale Dunava. Kalemegdan se pretvara u jednu od najvećih i najbolje utvrdjenih gradova Evrope.

Niška tvrdjava

U isto vreme, Turci isterani iz Beograda, 1719. godine otpočinju izgradnju novog uporišta koje će učvrstiti granice carstva. Sultanovom poveljom od 19. februara 1719. otpočela je izgradnja velike tvrdjave u Nišu. Niš tada postaje centar Beglerbegluka Rumelije, tj. turskih poseda u Evropi.

Radovi su počeli proleća iste godine po projektu turskih lagumaša, braće, carskog glavnog arhitekte Mehmed age i lagumdži baše Mustafa age. Za izgradnju tvrdjave su angažovane spahije iz deset sandžaka rumelijskog beglerbegluka, a 1722. iz 14 sandžaka. Bilo je to ogromno gradilište. Putopisac Driša tvrdi da je bilo 10 000 spahija. Tokom 1923 je angažovano 40 carigradskih majstora kamenorezaca, a bedem je zidalo 400 zidara. Kamen se vadio iz kamenoloma kod Huma, Kamenice i Niške Banje.

Tvrdjava je gradjena po ustaljenom sistemu bastione trase. Poligonalnog je oblika sa sedam nejednakih strana. Ulazni deo spušten je sasvim uz most, a istočni i zapadni bedem pružaju se pod uglom, udaljavajući se od Nišave. Oba ova bedema, završavaju se snažnim bastionima. Severozapadni deo bedema, prema gradskom polju, polukružnog je oblika prelomljenog sa četiri veća bastiona. Izlomljena linija bedema sa dva manja bastiona je i na južnoj strani prema Nišavi. Visina bedema je 8 metara, a prosečna širina 3 metra, dok je ukupna dužina bedema 2100m. Površina tvrdjave je oko 22 hektara.

Završetak glavne, Stambol kapije 1923. godine je obeležen postavljanjem ploče koja slavi sultana i njegovo veličanstveno delo. I danas, arapskim pismom, na ovoj ploči iznad ulaza u tvrdjavu piše:

"Car koji je veličanstven kao Aleksandar, car koji je slavan kao Darije, jeste sultan sultana svetlih Ahmet Han... On načini grad niški po Aleksandrovoj sistemi i stavi dušmaninu gvozdenu prečagu na put. On namesti ovom gradu gvozdene kapije i pozavideše ovom gradu i Rodos i Kandija. Na zidovima gradskim sagradi kule i bedeme mu podiže do svoda nebeskoga. On je već sve uredio. Visina kula ovih ne može se dogledati i u rovovima gradskim načinio je kladenac na kom se svet ogleda. Kapije, zidine i tabije utvrdio je. Svaki zid i svaka kula stoji kao nakostrešeni lav. Juriš kapija pretvori se u izlazak vojničkih džinova. Kroz nju dolazi vojska gradu u pomoć. Svaka kula dostiže najveće svodove... Pre godinu dana dovrši se ova gradska kapija i na njoj se podiže svod. U celoj carevini posta ova kapija najjača zaštita i sultan Ahmet III (1702-1730) načini niški grad najtvrdjim gradom 1723. godine".

Medjutim ovaj "najtvrdji grad" 1737. nakratko osvajaju Austrijanci. Nakon pregrupisavanja snaga Turska uspeva da povrati Niš. Od turske najezde, Niš je branio Nikola Doksat, graditelj Beogradske tvrdjave. On uspeva da pred ogromnom neprijateljskom vojskom povuče posadu grada i spreči potpuni poraz. Njegovi neprijatelji koriste priliku i optužuju ga za izdaju. Doksat je osudjen na smrt i pogubljen na svom Kalemegdanu. Nedugo zatim, Austrijanci pred obnovljenom turskom silom bivaju prinudjni da napuste Srbiju, porušivši pre toga sva utvrdjenja koja su gradili u Beogradu. Beogradskim mirom 1739. godine se završava Austrijska vladavina u srpskim zemljama južno od Save i Dunava.

U narednom veku nije bilo velikih ratova izmedju dva carstva. I u Turskoj i u Austriji dolazi do nacionalnog pokreta srpskog naroda koji je okončan stvaranjem najpre srpskih autonomija (Kneževine Srbije u Osmanskom carstvu i Vojvodine Srbije u Habsburškom carstvu), a zatim i nezavisne države. Moderna, Srbija je rodjena na frontu sukoba dve imperije.